about the composer…

Stevan St. Mokranjac је класик српске музике, најистакнутија личност на прелазу из XИX у XX век, протагониста нашег националног музичког смера. He was born 9. January 1856. Negotin. Завршивши гимназију у Београду, уписао се под утицајем позитивистичких идеја Светозара Марковића на Природно-математички одсек Велике школе. Преовладала је, међутим, склоност према музици. Још као гимназијалац постао је члан Београдског певачког друштва. Ово друштво му је, видећи у њему потенцијалног наследника Корнелија Станковића, омогућило да 1879. оде на музичке студије у Минхен, код Ј. Рајнбергера. Године 1883. је због једног инцидента изгубио државну стипендију, па је морао да прекине студије, али их је наставио 1884/85. у Риму, код А. Паризотија, а 1885-87. на Конзерваторијуму  у Лајпцигу, код С. Јадасона и К. Рајнекеа.

    Since then, Mokranjac's many years and many-sided activity in Belgrade has begun. Since 1884. he was confirmed as the choir director of The Singing Society "Kornelije Stanković", and since 1887. by the end of his life he was a conductor of the Belgrade Singing Society, which under his leadership reached a high artistic level. With this society he made numerous concert performances and tours around Serbia, other South Slavic countries and foreign countries, finding himself in the role of a kind of cultural ambassador of Serbia (1893 – Dubrovnik, Cetinje; 1894 – Thessaloniki, Skopje, Budapest; 1895 – Constantinople, Sofia, Plovdiv; 1896 – Petrograd, Moscow, Kiev; 1899-Berlin, Dresden, Leipzig, 1910 – Sarajevo, Split, Cetinje; 1911 – Trieste, Rijeka, Zagreb). He occasionally led other choirs (typographic Singing Society "Jakšić", Serbian-Jewish singing society).

    Мокрањчева је активност вишестрана. Година 1887-1900. радио је као наставник музике у Првој београдској гимназији, а од 1901. у Богословији. Под окриљем Београдског певачког друштва основао је 1899, заједно са Станиславом Биничким и Цветком Манојловићем, Српску музичку школу у Београду (данашњу школу „Мокрањац“), прву сталну музичку школу у тадашњој Србији, чији је директор и професор био до краја живота. Са Ф. Мелхером, Ст. Шрамом и Ј. Свободом утемељио је први гудачки квартет у Србији, који је својим деловањем 1889/93. одиграо пионирску улогу у неговању камерног музицирања у нашој средини. Приликом оснивања Удружења српских музичара (1907) изабран је за председника. Посебно признање му је одато избором за дописног члана Српске краљевске академије (данас САНУ) 1906. године. Због болести је од 1912. постепено напуштао дужност хоровође Београдског певачког друштва. Смрт га је затекла у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. у Скопљу, где се са породицом склонио када је избио Први светски рат.

With slight exceptions (a few solo songs, music for a piece with singing Ivkova Slava, five fugues for string instruments from the time of his studies), the entire opus of Mokranjac belongs to the field of choral music. In his fifteen hands he created classical patterns of artistic stylization of folk Melos and definitely solidified the national direction in Serbian music. The hands belong and Primorsky napyevithen the cycles of Hungarian and Russian songs were created on the occasion of the tour of the Belgrade Singing Society in the respective countries, as well as several Turkish and Romanian songs. Less significant are his compositions on texts of art poetry. A special place belongs to the humorous choir skerce Kozar, one of his best achievements, which marks a higher degree of creative application of folklore motifs.

       Mokranjac devoted a large part of his creativity to Orthodox spiritual music, mostly based on traditional songs of the Serbian Church chant. Here, first of all, stands out monumental Liturgy  (Divine service St John Chrysostom), then Opelo, Akathist, two songs on Good Friday, three stations, praise God, St. Sava and other works, which by their qualities stand on an equal footing with his best compositions in the field of secular music.

Mokranjac's composing work is closely related to his melographic work: recordings of folk melodies from Kosovo (published only a minor part), collection Folk songs and dances with melodies from Levč, as well as two important collections of records of church chants: Octagon and Foreign penny. Prelude to Folk songs... from Levč and Octagon the first ethno-musicological studies in Serbia.

Шта је то што чини да су Мокрањчева дела и данас жива и свежа, док су многи други српски композитори његовог времена већ готово заборављени? Разлог свакако није само у чињеници да се готово целокупан његов опус заснива народном (односно, традиционалном духовном) мелосу, јер ту Мокрањац није усамљен. Још средином XИX века је Корнелије Станковић прокламовао романтичарску тезу да српску уметничку музику треба градити на темељима српске народне музике. Даворин Јенко, преневши у Србију дух словеначког читалничког препорода, трудио се да се сроди са музичким фолклором своје нове домовине. Јосиф Маринковић – једини који се по композиторском формату може упоредити са Мокрањцем обогатио је овај национални стил артистичким квалитетима. Мокрањац је, међутим, дубље од свих њих проникао у дух народне мелодије, истакавши својом уметничком стилизацијом све оне вредности које се крију у делу анонимног народног ствараоца. Поузданим осећањем одабирао је из фолклорне ризнице оно што је у њој највредније и што најбоље дочарава наше поднебље, дух и живот нашег народа. У томе се сагледавају елементи реалистичког приступа и свакако да није случајно што се почетак Мокрањчевог рада временски поклапа са процватом реализма у српској књижевности.

       Folk motifs are dressed in a blend of clean, rich and audible choral syllables and selected harmonies that perfectly correspond to the characteristics of folk melody, and frame them into rounded, polished musical-formal units. Thus, "processing" of folk melodies became equal to the original composer's creation, and over several decades Mokranjac was a model and starting point for all those Serbian composers who directed their aspirations towards national musical expression: from Stanislav Binički, Petar Krstić and Isidor Bajić, through Petar konjović, miloje milojević, Stevan hristić and Kosta manojlović, to Marko Tajčević, Milenko Živković or svetomir nastasijević. Such composers existed in later generations, and Mokranjac's influence did not surpass any of the composers of the national direction of other South Slavic peoples.