Galerija Doma kulture „Stevan Mokranjac“ bila je mesto susreta muzikologije, stvaralaštva i neposrednog razgovora sa publikom uoči jednog od najznačajnijih događaja 60. Mokranjčevih dana – premijernog izvođenja orkestarskih adaptacija Mokranjčevih „Rukoveti“.

Pretkoncertno predavanje vodila je Maja Čolović Vasić, muzikolog, dugogodišnja muzička urednica i voditeljka emisija, prenosa i koncertnih ciklusa Radio Beograda 2. Kroz svoj prepoznatljiv način predstavljanja muzike, ona složene muzikološke analize pretvara u zanimljive i pristupačne priče, povezujući muziku sa životom kompozitora, istorijskim i društvenim okolnostima u kojima je delo nastajalo.

Poseban gost predavanja bio je dr um. Milorad Marinković, autor orkestarskih adaptacija III, V, VI, VII, VIII, X i XI Mokranjčeve „Rukoveti“, koje je iste večeri premijerno izvela Beogradska filharmonija.

Razgovor je publici omogućio da iz neposredne perspektive autora sagleda jedan složen i umetnički zahtevan poduhvat: zašto orkestrirati Mokranjčeve „Rukoveti“ i šta se dobija njihovim prenošenjem iz horskog u orkestarski medij?

Marinković je govorio upravo o pitanju koje je i sam postavio pre nego što se prihvatio ovog izazova – o umetničkoj opravdanosti ovakve orkestracije. Ako je horski ansambl, kako ističe, „ekspresivno savršen“, postavlja se pitanje šta orkestarska obrada može da donese.

Odgovor je pronašao u potrebi da se popune „praznine“ u srpskom muzičkom repertoaru, ali i u činjenici da u Mokranjčevom opusu nedostaje orkestarska muzika. Upravo zbog toga, smatra Marinković, orkestarske verzije „Rukoveti“ mogu da omoguće da se čuje koliki je njihov potencijal u odnosu na orkestarsku muziku evropskih Mokranjčevih savremenika.

Posebno je govorio o odnosu tradicije i modernosti u svom pristupu. Iako je Mokranjčev muzički jezik stilski vezan za rani i srednji romantizam, u njegovoj muzici prepoznaje elemente koji ukazuju na znatno moderniji pristup i potencijal.

Zato je svoju orkestraciju postavio u prostor od romantizma do rane moderne, oslanjajući se na orkestracione postupke od Berlioza i Rimskog-Korsakova do Stravinskog i Manuela de Falje.

Cilj, međutim, nije bio da se Mokranjac promeni.

„Mokranjčev muzički jezik jeste u potpunosti zadržan“, istakao je Marinković, naglašavajući da su elementi koji u njegovoj muzici već postoje, a koji mogu da iniciraju modernija rešenja, maksimalno iskorišćeni.

Sve izmene i proširenja, kako je objasnio, unete su sa jednim ciljem – da se u orkestarskom zvuku realizuju „nesputani duh i umetnička snaga koja izvire iz Mokranjčeve muzike“.

Tako je pretkoncertno predavanje postalo dragocen uvod u premijeru: publika je, pre nego što je čula novi orkestarski zvuk „Rukoveti“, dobila priliku da upozna ideje, dileme i umetničke principe koji su stajali iza njihovog nastanka.