Неготин је био сведок једног уметничког догађаја који ће остати забележен као један од посебних тренутака Фестивала Мокрањчевих дана. На сцени Дома културе „Стеван Мокрањац“, на иницијативу Данијеле Марковић, директорке Дома културе „Стеван Мокрањац“премијерно је изведен хорско-балетски спектакл „Руковети“, на музику Стевана Стојановића Мокрањца, у продукцији Народног позоришта у Београду.

Био је то први пут да су Мокрањчеве акапела Руковети и балетска уметност спојени у оваквој сценској форми – без оркестра, ослоњени само на снагу људског гласа и тела. И публика је то препознала.

Од првих тактова до завршног поклона уметника, извођење је пратило изузетно интересовање, а после представе чуле су се само речи хвале. Сјајна кореографија, снажна емоција, изузетна сценографија и костими и јасна, разумљива сценска прича учинили су да Мокрањчеве Руковети добију једно потпуно ново лице.
Ово није био балет који фолклоризује Мокрањца. Напротив – класична балетска игра постала је језик којим су се изнова откривали светови садржани у његовој музици. Традиција није реконструисана, већ је преведена у савремени сценски покрет.
У кореографији Јовице Бегојева, Мокрањчеве  Руковети – ИИ, ИВ, ВИИ, ВИИИ, ИX, XИИ и XВ – добиле су своје посебне сценске светове. Свака од њих прича своју причу, носи своју емоцију и свој драматуршки ток: о срећи, породици, путовању, љубави, немиру, страдању и нади.
Како је истакао кореограф Јовица Бегојев, идеја да хор пева акапела, а балет игра, у првом тренутку деловала је као „немогућа мисија“. Управо тај изазов постао је полазиште за стварање новог сценског језика.
-Највише сам инспирисан квалитетом споја текста и звука хора, то је једна хармонија која тече, нема крај, рекао је Бегојев, истичући да је настојао да побегне од фолклорног приступа и представи балетску уметност „у најдубљем светлу“, стилизујући је на свој, јединствен начин.
Тај приступ био је једна од највећих вредности представе. Мокрањац је остао Мокрањац, али је његова музика добила нови балетски покрет.
Посебну снагу спектаклу дао је Хор Народног позоришта, под руководством шефа хора и диригенткиње Јелене Миљевић. Њихов глас није био само музичка подлога балетској игри – хор је постао равноправни сценски учесник, извођачко тело и део сценског простора.
-Важно нам је било да останемо верни традицији која се овде годинама преноси са колена на колено, то нам је била идеја водиља коју нисмо смели да изневеримо, истакла је Јелена Миљевић. Нови изазов био је да се у ту традицију утка балетски покрет, који ће истовремено пратити стил и омогућити играчима да кроз покрет пронађу нове начине изражавања.
А та веза била је видљива у сваком тренутку представе. Колико је хор био снажан у свом певању, толико је балет био снажан у свом покрету. Енергија једних преливала се у енергију других, градећи јединствену сценску целину.
-Руковети су традиција, богатство српске културе“, поручила је Јелена Миљевић.
За балетске уметнике ово је такође био посебан изазов. Олег Карацев, првак Балета Народног позоришта у Београду, нагласио је да је занимљивост и посебност представе управо у томе што нема оркестра, што је за играче било ново искуство. Та необична поставка захтевала је посебно усклађивање динамике и енергије, али је истовремено отворила простор за снажнији и непосреднији пренос емоције коју носе Мокрањчеве Руковети.
И управо је емоција можда најјача реч која описује ову представу.
Мокрањчева музика није остала само у домену звука. Она је постала покрет, однос, поглед, простор, сусрет. Публика је могла да разуме причу и да је прати, али је истовремено могла да је доживи – да осети оно што је у Руковетима много више од мелодије.
Изузетан допринос целокупном сценском утиску дали су костими и сценографија, који су визуелно подржали идеју представе: удаљити се од дословног фолклорног приказа и приближити Мокрањчеву музику савременом гледаоцу, без губитка њеног идентитета.
Тако је настала хармонија традиције и класичног балета – сусрет прошлости и садашњости у којем се Мокрањчево дело не музеализује, већ поново живи.
Овај пројекат реализован је на иницијативу Дома културе „Стеван Мокрањац“, као део настојања да се Мокрањчево стваралаштво представи и кроз нове уметничке форме и приближи новим генерацијама. У години када се обележава 170 година од рођења Мокрањца и 60 година Мокрањчевих дана, сарадња Дома културе и Народног позоришта у Београду добила је посебну симболику и значај.
На крају представе уследио је дуг и снажан аплауз. Уметници су се више пута враћали пред публику, а утисак није престао са последњим поклоном.
О представи се и данас говори.
Јер, у Неготину се догодило нешто што до сада није виђено: Мокрањчев глас добио је покрет, а његов покрет – сцену.
Управник Народног позоришта у Београду, Драгомир Бајић примио је на крају вечери плакету Мокрањчевих дана, коју је уручила директорка Дома културе „Стеван Мокрањац“ Данијела Марковић, у знак захвалности за сарадњу и заједнички допринос овом значајном уметничком пројекту.
„Руковети“ су више од премијере. Оне су ново читање Мокрањца – омаж великом композитору и доказ да велика традиција увек може да пронађе нови језик.