Галерија Дома културе „Стеван Мокрањац“ била је место сусрета музикологије, стваралаштва и непосредног разговора са публиком уочи једног од најзначајнијих догађаја 60. Мокрањчевих дана – премијерног извођења оркестарских адаптација Мокрањчевих „Руковети“.

Претконцертно предавање водила је Маја Чоловић Васић, музиколог, дугогодишња музичка уредница и водитељка емисија, преноса и концертних циклуса Радио Београда 2. Кроз свој препознатљив начин представљања музике, она сложене музиколошке анализе претвара у занимљиве и приступачне приче, повезујући музику са животом композитора, историјским и друштвеним околностима у којима је дело настајало.

Посебан гост предавања био је др ум. Милорад Маринковић, аутор оркестарских адаптација III, V, VI, VII, VIII, X и XI Мокрањчеве „Руковети“, које је исте вечери премијерно извела Београдска филхармонија.

Разговор је публици омогућио да из непосредне перспективе аутора сагледа један сложен и уметнички захтеван подухват: зашто оркестрирати Мокрањчеве „Руковети“ и шта се добија њиховим преношењем из хорског у оркестарски медиј?

Маринковић је говорио управо о питању које је и сам поставио пре него што се прихватио овог изазова – о уметничкој оправданости овакве оркестрације. Ако је хорски ансамбл, како истиче, „експресивно савршен“, поставља се питање шта оркестарска обрада може да донесе.

Одговор је пронашао у потреби да се попуне „празнине“ у српском музичком репертоару, али и у чињеници да у Мокрањчевом опусу недостаје оркестарска музика. Управо због тога, сматра Маринковић, оркестарске верзије „Руковети“ могу да омогуће да се чује колики је њихов потенцијал у односу на оркестарску музику европских Мокрањчевих савременика.

Посебно је говорио о односу традиције и модерности у свом приступу. Иако је Мокрањчев музички језик стилски везан за рани и средњи романтизам, у његовој музици препознаје елементе који указују на знатно модернији приступ и потенцијал.

Зато је своју оркестрацију поставио у простор од романтизма до ране модерне, ослањајући се на оркестрационе поступке од Берлиоза и Римског-Корсакова до Стравинског и Мануела де Фаље.

Циљ, међутим, није био да се Мокрањац промени.

„Мокрањчев музички језик јесте у потпуности задржан“, истакао је Маринковић, наглашавајући да су елементи који у његовој музици већ постоје, а који могу да иницирају модернија решења, максимално искоришћени.

Све измене и проширења, како је објаснио, унете су са једним циљем – да се у оркестарском звуку реализују „неспутани дух и уметничка снага која извире из Мокрањчеве музике“.

Тако је претконцертно предавање постало драгоцен увод у премијеру: публика је, пре него што је чула нови оркестарски звук „Руковети“, добила прилику да упозна идеје, дилеме и уметничке принципе који су стајали иза њиховог настанка.